Godine prolaze, a ja nikako da se uživim u tu otužnu priču. Kad se pogledam u ogledalo vidim sebe. Ne ženu u kasnim tridesetim, mamu dvoje djece, nego sebe, dulchineju. Dulchineja se mijenja, ali na bolje.
A onda uporno umiru ljudi uz koje sam odrastala. Ne znam šta im je. Nije mi dobro bilo kad sam gledala posljednji Star Wars film. Princeza mokrih snova postala je nekakva bakica sa sporednom ulogom. Kao da nije dovoljno što ubiše Hana.
Pa neki dan George Michael. A ja još nisam preboljela Arsena Dedića. Umiru redom i ja se brinem kako će moja djeca odrasti. Uz nekakve nove Britney Spears, šta li. Strahoba.
Padaju zrnca u kosmičkom satu, ne brinu za mene, ne mogu ih zaustaviti. Mater im jebem.
A mamine princeze? Eno ih crtaju na podu, ispod jelke okićene ukrasima koje smo zajedno napravile. Stora odmaknuta na prozoru da vidimo kako pada snijeg. Ma nek ide.
🙁